         |
BATODO
Batodo (Battodo) je savremeni oblik japanskog mačevanja definisan
u periodu između dva svetska rata. Ovaj oblik mačevanja
je zasnovan na starijim mačevalačkim školama, tzv. korju
(koryu) oblicima iaidoa (iaido) i iaiđucua (iaijutsu), nastalim,
uglavnom, tokom Edo perioda (1603.-1868.). Osnovno polazište i ideja
vodilja prilikom stvaranja savremenog Batodoa, bila je praktična
borbena primenjivost tehnike, što je predstavljalo pomak u odnosu
na arteficijelnost i estetizam raznih škola mačevanja nastalih
tokom Edo perioda. Edo period se odlikovao relativno stabilnim drustvenim
kontekstom i odsustvom rata kao okvira za primenu i proveru realnosti
mačevalacke tehnike. Logičan rezultat ovakvih okolnosti
je neinsistiranje na praktičnosti tehnike, vec otklon u pravcu
duhovnosti i interpretiranja borbenih veština kao sredstava za unutrasnje
usavršavanje. Dolazi do snaznog upliva Zen Budizma u borbene sisteme,
i na prvo mesto dolazi meditativni aspekt veštine, a kao konacno
odredište se pojavljuje smiren, usmeren um osobe koja vezba.
U periodu između dva svetska rata, za potrebe vojske se, na
Tojama (Toyama) vojnoj akademiji, stvara sistem borbe japanskim
mačem za potrebe borbe prsa o prsa na modernom bojnom polju.
Akcenat je stavljen na jednostavnosti tehnike i na njenoj efikasnosti.
Pored uvežbavanja osnovne tehnike i kata, veoma se insistiralo na
proveri tehnike kroz sečenje predmeta – tehnici tamešigirija
(tameshigiri). Škola mačevanja sa Tojama akademije, bila je
nazvana Tojama Rju Batođutsu (Toyama Ryu Battojutsu). Posle
Drugog Svetskog Rata, na osnovu Tojama Rju, Taizaburo Nakamura sensei
(Taizaburo Nakamura sensei) stvara svoju, savremenu skolu Batodoa
koju naziva Nakamura Rju Batodo (Nakamura Ryu Battodo). Ova škola
je, kao osnovnu seriju kata, zadržala celokupnu tehniku Tojama Rju,
a takođe joj je dodato jos nekoliko serija kata koje su zasnovane,
pre svega na osam osnovnih pravaca sečenja (Happo Giri), sto
je doprinos Nakamura senseija. Nakamura Rju Batodo je, isto kao
i Tojama Rju, orijentisan ka praktičnosti i borbenoj efikasnosti
mačevalačke tehnike. Termin Batodo, kao i Batođutsu
(Battojutsu), koji se i u ranijim stolećima pojavljivao kao
ime za neke od mačevalačkih skola, posle Drugog Svetskog
Rata i doprinosa Nakamura senseija i drugih instruktora sa Tojama
vojne akademije, vezuje se, prevashodno, za borbeno i praktično
orijentisane skole mačevanja.
TOJAMA RJU
Nastanak Tojama Rju (Toyama Ryu) škole japanskog
mačevanja je vezan za Tojama vojnu akademiju na kojoj je ova
škola i nastala, u periodu između dva svetska rata.
1873. godine u Tojama delu Tokija je formirana Rikugun Tojama Gako
(Rikugun Toyama Gakko) - Tojama Vojna Akademija. |
|
Đukendo trening na Tojama Vojnoj
Akademiji |
1937. godine, Tojama akademija je preseljena
na lokaciju koja se nalazila četrdesetak kilometara jugozapadno
od Tokija, pored grada Zama. Na ovoj lokaciji je ova vojna škola
ostala sve do njenog ukidanja 1945. godine. Tojama akademija je
imala šest velikih dođoa za Kendo i jedan za Đukenđucu
(Jukenjutsu – vestina borbe bajonetom). Svi dođoi su bili šezdeset
metara dugački i dvanaest metara široki.
Inicijator formiranja prvobitnog oblika Tojama škole mačevanja,
bio je pukovnik Morinaga Kjoši (Morinaga Kiyoshi). 1925. godine,
u to vreme poručnik, Morinaga Kjoši je bio načelnik tela
na Tojama akademiji koje se zvalo Kenđucu Kenkju Kai (Kenjutsu
Kenkyu Kai) – Komitet za studije mačevanja. Zadatak ovog tela
je bio da definiše sistem upotrebe japanskog mača – katane,
koji bi bio primenjiv na modernom bojnom polju i koji bi se izučavao
kao predmet na vojnoj akademiji. Ideja je bila da se iskoriste najefikasnije
tehnike iz klasičnih, korju (koryu) skola Iaidoa, Iaiđucua
(Iaijutsu) i Kenđutsua (Kenjutsu). Poručnik Morinaga odlučuje
da se, za tehničku pomoć, obrati jednom od najpoznatijih
učitelja mačevanja tog vremena – Nakajama Hakudou (Nakayama
Hakudo). Nakajama sensei je bio učitelj Muso Đikiden Eišin
Rju Iaidoa i osnivac Muso Šinden Rju (Muso Shinden Ryu).
Drugo polaziste za kreiranje novog vojnog mačevalackog sistema,
bili su stručni izvestaji o velikim mačevalačkim
sukobima u Japanu iz novije istorije. Naime, na osnovu analize isečenih
tela, kao i ranjavanja tokom pobune u Sacumi (Satsuma), 1877. godine,
zaključeno je da je najčesci efikasno izveden zasek bio
kesa giri – dijagonalni zasek u telo, i da je uzrok gotovo svih
pogibija bila upravo ova tehnika. Zaključak je bio da tehničko
polazište nove škole treba da bude kesa giri. |
|
severna Kina 1945. godine |
Rezultat rada Kenđucu Kenkju Kai i
Nakajama senseia, bila je nova skola, prvobitno nazvana Gunto no
Soho, nastala 1925. godine. Sastojala se od pet kata i tamešigirija
– vežbanja tehnike sečenja. Za ovu svrhu, koristile su se makivare
(makiwara) ili tamešivare (tameshiwara) – najčešće snopovi
pirinčane trske sa stablom bambusa u sredini. Ovi snopovi su
se potapali određeno vreme u vodu kako bi imali čvrstinu
i vlažnost ljudskog tela.
1939. godine, dolazi do reformisanja Gunto no Soho sistema. Razlog
za to je bila nezadovoljavajuća mačevalačka veština
pokazana tokom japanske vojne intervencije u Kini i Mandzuriji.
Inicijator redefinisanja prvobitne forme bio je ponovo, sada pukovnik
po činu, Morinaga Kjoši. Peta kata prvobitne serije je prerađena,
a dodate su šesta i sedma kata.
Posle 1945. godine, postoje tri tradicije interpretiranja Tojama
Rju: Nakamura-ha, Morinaga-ha i Jamaguči-ha (Yamaguchi-ha).
Nakamura Taizaburo sensei je osnivac Nakamura-ha. On je dodao seriji
jos jednu, osmu, katu – Ito Rjodan (Itto Ryodan), i uneo jos neke
tehničke izmene. Osnovao je, 1977. godine, Svejapansku Tojama
Rju Iaido Federaciju (Zen Nippon Toyama Ryu Iaido Renmei). Takođe,
Nakamura sensei je, posle rata, osnovao i Međunarodnu Batodo
Federaciju (International Battodo Federation), no ona se pretezno
bavi razvojem Nakamura Rju-a.
Rodonačelnik Morinaga-ha je pukovnik Morinaga Kjoši. On je
osnovao Udruženje Tojama Rju Iaidoa Velikog Japana (Dai Nippon Toyama
Ryu Iaido Shinkokai). Nastavljač njegovog učenja je Tokutomi
Tasaburo sensei. |
|
Zan Geki Rikugun Toyama Gakko Ni Te -
borbeno sečenje na Tojama Vojnoj Akademiji |
Jamaguči-ha je osnovao Jamaguči Juki (Yamaguchi
Yukii) – oficir i instruktor na Tojama akademiji.
Potrebno je napomenuti da je celokupan tehnički opus Tojama
Rju uključen u školu koju je 1952. godine osnovao Nakamura
Taizaburo sensei – Nakamura Rju Batodo, i predstavlja njenu tehničku
osnovu.
NAKAMURA RJU
Nakamura Rju Batodo ili Nakamura Rju Hapogiri Toho (Nakamura
Ryu Happogiri Toho) je škola japanskog mačevanja koju je osnovao
Nakamura Taizaburo sensei, 1953. godine.
U ovu školu je utkano iskustvo Nakamura senseia iz drugih borilačkih
sistema u kojima je on bio majstor još pre Drugog Svetskog Rata
– Džudoa, Kendoa, Iaidoa, Kjudoa, Đukendoa, Tankendoa, kao
i specifičnih vojnih sistema namenjenih borbi prsa o prsa.
Osnova Nakamura Ryu je Tojama Rju skola mačevanja. Ona je uključena
u Nakamura školu kao prva od četiri serije kata koje, pored
osnovne tehnike (kihon), sačinjavaju tehnički opus Nakamura
Rju.
U funkciji boljeg razumevanja prave istorijske vrednosti i značaja
Nakamura Taizaburo senseia, potrebno je dati sažet osvrt na njegovu
biografiju:
1912. Rođen u mestu Fucuka (Futsuka) blizu grada Kamijama (Kamiyama)
u oblasti Jamagata (Yamagata) kao četvrti sin Nakamura Šigoroa
(Nakamura Shigoro).
1932. Dobija 3. dan u Kendou i 3. dan u Džudou.
Prijavljuje se u vojsku i postaje instruktor regrutima i podoficirima.
Njegova jedinica biva poslata u Mandžuriju u maju, kao reakcija
na “Mandžurski incident”. Kao pripadnik Kavahara (Kawahara) Dobrovoljačke
Jedinice, učestvuje u borbama i biva ranjen mitraljeskom paljbom
u levi bok. |
|
Nakamura Taizaburo sensei |
1937. Dobija 5. dan i zvanje Renši u Kendou
i 4. dan u Đukendou.
1939. Diplomira na Tojama Vojnoj Akademiji i dobija vojno zvanje
“specijalni instruktor mačevanja”.
1941. Kao pripadnik 7232. Bataljona na položaju u provinciji Heiron
Čan Šu (Heiron Chan Shou) u Mandžuriji, učestvuje u graničarskim
patrolama duz granice sa Sovjetskim Savezom.
1943. Instruktor Đisen Budoa (Jissen Budo – vojni sistem namenjen
borbi prsa o prsa) u elitnoj jedinici Jamašita-heidan Nanpo Kirikomitai
(Yamashita-heidan Nanpo Kirikomitai) – 2. Jamašitina Južna Specijalna
Udarna Grupa. U to vreme, Nakamura sensei je imao titulu: Taito
Honbu-ša (Taito Honbu-sha) – lice kome je dozvoljeno da nosi dugi
mač (tu privilegiju su imali samo oficiri).
1945. Njegova jedinica tri puta za redom pobeđuje na Kenđucu
takmičenju Vojske. Nakamura sensei je bio njen instruktor i
trener. U to vreme, on počinje da definiše svoju buduću
skolu – Nakamura Rju.
1948. U Curumiju (Tsurumi), Jokohama, otvara svoj Šiseikan (Shiseikan)
dođo. Na otvaranju su bili prisutni Nakajama Hakudo sensei
i mnogi drugi veliki učitelji budoa.
1950. Nakamura sensei je glavni inicijator obnove, u ratu porušenog,
hrama Hajašizaki (Hayashizaki), koji se smatra za svetilište posvećeno
maču i mačevanju. Obnova ovog hrama je završena 1961. |
|
Nakamura Taizaburo sensei |
1953. Dobija Kjoši zvanje od Svejapanske
Kendo Federacije (Zen Nippon Kendo Renmei).
1961. 7. dan u Kendou ZNKR
1962. Iaido, 8. dan
1966. Dobija zvanje Hanši u Iaidou.
1973. Đukendo, Hanši.
Objavljuje knjige: “Iaido” i “Iai-Kendo”.
1974. Iaido, 9. dan
1975. Nakamura sensei reimenuje Gunto no Soho u Tojama Rju Batođucu
(Toyama Ryu Battojutsu).
1977. Organizuje Svejapansku Tojama Rju Batođucu Federaciju
i osniva Svejapansku Batodo Federaciju.
1979. Batođucu Hanši, 9. dan.
Svejapanska Batođucu Federacija menja ime u: Svejapanska Tojama
Rju Iaido Federacija (Zen Nippon Toyama Ryu Iaido Renmei).
1980. Dobija 10. dan od strane Kokusai Budoin i funkciju Šihan (Shihan)
za Batodo.
Osniva Svejapansku Batodo Federaciju (Zen Nippon Battodo Renmei),
i dobija titulu njenog prvog predsednika.
Objavljuje knjigu: ”Nihon-to tamešigiri no šinzui” (Nippon-to tameshigiri
no shinzui).
1986. Objavljuje knjigu: “Batodo” (Battodo).
1993. Objavljuje knjigu: “Kacuđin – ken Batodo” (Katsujin –
ken Battodo). |
|
1999. godina, Nakamura Taizaburo sensei demonstrira tehniku
tamešigiri
(iz časopisa The Hiden Budo & Bujutsu)
|
2001. Objavljuje knjigu: “Nihon-to seišin
to Batodo” (Nippon-to seishin to Battodo). Izjavljuje:”Ovo je moja
poslednja knjiga.”
2003. Nakamura sensei umire 13. maja, u svojoj 92. godini. Sahranjen
je u Sođiđi (Sojiji) hramu u Curumiju, Jokohama.
Bio je nosioc sledecih zvanja:
Tojama Rju Iaido: stariji majstor
Nakamura Rju Batodo: sodai soke - osnivač
Batodo: Hanši, 10. dan
Đukendo: Hanši, 8. dan (Zen Nippon Jukendo Renmei)
Tankendo: Hanši, 8. dan (Zen Nippon Jukendo Renmei)
Kendo: Hanši, 8. dan (Kokusai Budoin)
Kjoši, 7. dan (Zen Nippon Kendo Renmei)
Iaido: 9. dan (Kokusai Budoin)
Kjudo: 4. dan
Džudo: 3. dan
Kaligrafija: hanši
Inovacija koju je Nakamura sensei uveo u japansko
mačevanje i na kojoj je zasnovao svoju školu – Nakamura Rju
je koncept Eiđi Hapo (Eiji Happo). Eiđi Hapo u prevodu
znači: “Načelo osam poteza iz ideograma Ei”. Ideogram
Ei (večnost) je ideogram u japanskom pismu u čijem pisanju
postoji svih osam mogućih pravaca poteza četke. Nakamura
sensei, koji je bio i majstor kaligrafije, je ovo načelo primenio
na veštinu mačevanja i tehniku zaseka u svojoj školi zasnovao
na osam pravaca sečenja – hapo giri (happo giri).
Drugo bitno koncepcijsko težište Nakamura Rju škole je antagonizam
između pojmova sacuđin-ken (satsujin-ken) i kacuđin-ken
(katsujin-ken). Sacuđin-ken, u prevodu: “mač koji oduzima
zivot”, odnosi se na jedno nize i vulgarnije interpretiranje mačevalačke
veštine. Sacuđin-ken podrazumeva isključivo čitanje
mačevalastva kao sredstva za borbenu primenu i ubijanje protivnika.
Sa druge strane, kacuđin-ken, koji treba da bude cilj i paradigma
pravilnog procesa vezbanja, predstavlja interpretaciju mačevalastva
kao sredstva za unutrašnje usavršavanje i postizanje kvalitetnijeg
stanja bica. Mačevanje, u ovom slučaju, postaje sredstvo
za kultivisanje ličnosti kroz disciplinu mačevalačke
tehnike. Ono postaje sinonim za proces stvaranja određenog
novog kvaliteta, a ne vise za destrukciju.
Metodički, Nakamura Rju je, pored svoje četiri serije
kata, zasnovan na tamešigiriju – vežbanju tehnike sečenja.
Seku se makivare (makiwara) ili tamešivare (tameshiwara) – predmeti
načinjeni od pirinčane trske koji se potapaju u vodu kako
bi imali čvrstinu i vlažnost delova ljudskog tela. Od sedamdesetih
godina XX veka, za izradu makivara se koristi tatami-omote – omotač
za tatami – japansku podnu strunjaču. Takođe su u upotrebi
i stabla bambusa za ovu svrhu. Nakamura sensei je insistirao na
sečenju, obzirom da je veoma teško govoriti o autentičnom
mačevalačkom iskustvu ukoliko ovaj segment treninga izostaje.
To bi bilo slično kao vežbanje streljaštva bez municije. Njegova
kritika klasičnog Iaidoa, kao i sportskog Kendoa, odnosila
se na ovaj ozbiljan nedostatak u procesu vežbanja kod ova dva oblika
japanskog mačevanja.
*deo fotografija, istorija Tojama
Rju kao i biografija Nakamura Taizaburo senseia, potkrepljena faktografijom
iz tekstova g.
Gaj Pauera, koriste se uz njegovu dozvolu
|
|
